Dete u srpskoj kulturi     

     Divna mladost je uvek verovala, a i danas veruje, da je lako pokrenuti svet (A. Pencini)


Profesor doktor Žarko Trebješanin je u svojoj psihološkoj studiji "Dete u srpskoj kulturi" opisao šta čeka dete koje se rodi u Srbiji. Ova studija je jedina na ovim prostorima. Samo jedan čovek je našao za shodno da proučava i analizira na koji način roditelji vaspitavaju i neguju svoju decu.
U ovoj revolucionarnoj studiji se kaže da se deci obraduju svi na rođenju. Slavi se i raduje, veseli i pije. Mnogo je običaja vezano za taj čin. "Šta se valja" činiti kad se rodi dete.
"Valja se" pocepati košulja ako je prvorodeno dete sin... običaj je i čašćavati taj dan. Svi običaji spadaju u rituale i obrede, i znak su paganstva, i civilizacijske neprimerenosti.
Radost je unutrašnji emocionalni doživljaj, čija se manifestacija vremenom pretvara u ljubav, nežnost, brižnost, naklonost, podršku... Čovek se uvek raduje objektu svoje ljubavi, ličnom ostvarenju ili uspehu. A deca to jesu. To bi trebalo da budu...
Profesor Dr Žarko Trebješanin u svojoj studiji navodi da u Srbiji deca to nisu. Od brige, radosti i sreće sa kojom se obasipa dete na rođenju, vremenom ne ostane ništa. Dete ostaje bez prave i iskrene podrške za razvoj svoje ličnosti. Na preprekama koje život nosi, deca u srpskoj kulturi se sapliću, padaju... iz tih padova nastaju rane koje vrlo teško, ili skoro nikada ne zacele. Jer deca po pravilu nikad ne ispune roditeljska očekivanja.
Usrećiti roditelje u "srpskoj kulturi" vrlo je teško. Uvek se mora biti najbolji... makar bolji od komšijskog deteta. Roditelji uspesima svoje dece veličaju sopstveni ego. Zaceljuju sopstvene rane ponete iz detinjstva. Kada su odrastali bez podrške i razumevanja.
Najstrašnije je što to isto čine svojoj deci. Ne umeju drugačije. A ne trude se ni da pronadu drugi način. I tako u krug. Staro je psihološko pravilo da štićenici domova za nezbrinutu decu kada odrastu svoju decu dovode u te iste domove.

I još je mnogo životom potvrđenih pravila da deca uglavnom ponavljaju greške svojih roditelja. Psiholozi, pedagozi, sociolozi i kulturolozi i dan danas tragaju za odgovorom zašto je to tako. Jasnih i dokazanih objašnjenja još uvek nema. Zato što se analize vaspitnih stereotipa uglavnom svedu na "ne treba tako vaspitavati dete". A odgovor kako ga treba vaspitavati još uvek nema.
Roditeljska uputstva, kao i pedagoško-psihološka još uvek se zasnivaju na saznanjima šta deca ne smeju da rade. Kao da deca to ne znaju. Znaju. Samo im niko nije rekao šta treba da rade. "Budi dobar" je izjava i ujedno zahtev, koji se najčešće stavlja pred decu. A u realnosti je nešto sasvim suprotno. Deca koja su naučena da budu dobra ne mogu da se snađu.
U Srbiji u kojoj nikad nije bilo validnog sistema od 1389. pa do dana današnjeg; (izuzev kratko pokušaja od 5. oktobra 2000. pa do 12. marta 2003.) i nije se moglo naći mesta za vredne i poštene. Ako obrazovni sistem da validna znanja (u kojima ne mogu biti svi jednaki) zašto se ne može učestvovati u društvenom životu naspram tih znanja? Postoje dobri, bolji i najbolji. Najbolji treba najviše da rade za opšte dobro i javni interes.
Medutim, najbolji su uvek odlazili. Niko im nikada nije rekao da su najbolji. Niti da ova zemlja računa na njih i njihove sposobnosti. Niko nije pokušao da napravi sistem u društvu i državi gde ce oni koji su najviše činili za opšte dobro svih nas, dobiti i licno dobro u vidu dobrog materijalnog statusa i društvenog ugleda.
Obrazovni sistem je zatajio, jer nije prepoznavao najbolje, nije davao na značaju ovoj vrsti ljudskih resursa. Kada se ima u vidu ovaj propust obrazovnog sistema kao i svi propusti porodičnih činjenja u vaspitanju o odrastanju dece u "srpskoj kulturi, nameće se objektivno pitanje da li dete koje se rodi na ovim prostorima ikada može biti srećno.
Uvreženo je mišljenje da je sreća relativan pojam. A nije. I nikada ne može biti.. srećan je svaki onaj čovek (dete) koji je razvio sve kapacitete svoje ličnosti u realne kvalitete, pomoću kojih može da čini dobro ljudima oko sebe, sebi i na kraju društvu kome pripada. Kada čovek nade sklad izmedu opšteg i ličnog dobra, tek tada postoje koristan i konstruktivan član društva i države.
Obrazovni sistem bi trebalo da izgradi sve kapacitete dečjih ličnosti, i da ih nauči kako ce spram njih raditi za opšti interes i ličnu satisfakciju. Bez tog mehanizma neće biti moguće uredenje države, čiju ce stabilnost činiti upravo dobro vaspitani pojedinci.
To je prilika da obrazovni sistem nadomesti, sve ono što je zatajilo u porodici i izgradi stabilne ličnosti koje će imati svest o sopstvenoj vrednosti na realnim osnovama. Bez precenjivanja. Bez potcenjivanja.

Snežana Živanić          
Preuzeto: Pečat [ mladenovački nedeljnik ]